Usled sve većeg usložnjavanja poslovnog ambijenta, koje je, između ostalog, uslovljeno i sve značajnijom regulacijom poslovanja, odnosno dinamičnim promenama u različitim regulatornim oblastima, potreba za razvojem i unapređivanjem funkcije usklađenosti (eng. compliance) u privrednim društvima postaje sve očiglednija. Pitanje koje se nameće u poslovanju mnogih kompanija usmereno je na dilemu međusobnog odnosa između funkcija usklađenosti i standardne pravne funkcije (pravne službe) koja istorijski postoji u većim privrednim društvima. Ovo pitanje se zapravo svodi na opravdanost paralelnog postojanja ovih funkcija, pre svega u svetlu kapaciteta jedne, ili druge funkcije da odgovori na čitav dijapazon zahteva koji dolaze iz pravne i regulatorne sfere, ali i u svetlu njihove organizacione i budžetske efikasnosti.
Rešenje ove dileme ne može biti unisono za sva privredna društva jer su potrebe različitih privrednih društava, takođe različite. U pogledu kompanija čije delatnosti nisu izrazito regulisane, kapacitet standardne pravne funkcije bi trebalo da bude dovoljan da odgovori regulatornim zahtevima i potrebama u vezi sa poslovanjem, te bi u takvim slučajevima standardna pravna funkcija trebalo da „pokriva“ i pravna pitanja koja svrstavamo u tzv. regulatorna pitanja. Međutim, ovaj princip nosi određene izazove kod kompanija čija je delatnost značajno regulisana, a što podrazumeva intenzivnu i kontinuiranu komunikaciju sa različitim regulatornim telima. U takvim situacijama, postojanje posebne funkcije usklađenosti postaje celishodno, a kod nekih privrednih društava i neophodno.
U situaciji kada u privrednom društvu postoje odvojene funkcije, funkcija usklađenosti i standardna pravna funkcija, izazov predstavlja kako obezbediti njihovu sinergiju koja, svakako, predstavlja željeni cilj svakog menadžmenta. Da li se ovaj cilj postiže jasnim razgraničenjem njihovih poslova i odgovornosti koje donosi specijalizaciju i efikasnost, ili je bolji način fleksibilnije razgraničenje između njihovih oblasti, koje bi provociralo iskorake u „zone nesigurnosti“ sa idejom da takva mogućnost dovede do logičkog povezivanja procesa i interakcija u okviru njihovih delatnosti? Odgovor na ovo pitanje takođe nije univerzalan i zavisi od mnogih okolnosti kao što su: korporativna kultura prisutna u kompanijama, lične karakteristike rukovodilaca u tim funkcijama, veličine i strukture njihovih timova, priroda poslovne delatnosti kompanije, procena rizika, mogućnost evaluacije korisnih efekata. Dakle, očigledno je da način povezivanja i organizovanja ovih funkcija ne sme biti proizvod oportunog, ili čak stihijskog odlučivanja menadžmenta, već mora biti rezultat promišljenog delanja koje uzima u obzir brojne činioce.
Sinergijski efekat koji se želi postići adekvatnim uređenjem odnosa između pravne i funkcije usklađenosti ogleda se najpre u postojanju komunikacije koja bi trebalo da omogući nesputanu razmenu gledišta u pogledu tumačenja pravnih pitanja koja predstavljaju zajednički presek aktivnosti ovih funkcija. Ali ovo predstavlja samo preduslov za ostvarenje suštinskog efekta koji se ogleda u jačanju njihovih kapaciteta da preuzmu odgovornost u donošenju odluka u kojima se vodi računa o poslovnim potrebama i ciljevima privrednog društva. Takve odluke moraju prevazići okvire puke interpretacije regulative koja za svoje ishodište ima samo identifikovanje rizika, i uključiti strateško razmišljanje o rizicima u poslovanju sa fokusom na njihovo prevazilaženje ili ublažavanje. Ostvarenje ovih kvaliteta zavisi i od pozicije koje pravna i funkcija usklađenosti imaju u organizacionoj strukturi kompanije, odnosno od toga koliko je „seniorna“ linija upravljanja koju izveštavaju ove funkcije. Drugim rečima, njihovo izveštavanje bi trebalo da bude usmereno ka dovoljno visoko pozicioniranom rukovodiocu, npr. izvršnom direktoru, koji će moći da podrži i osnaži odgovarajući stepen autonomnosti i integriteta ovih funkcija. Način na koji ove funkcije komuniciraju sa višim menadžmentom je ključan i, kada je adekvatan, dovodi do pravilnog razumevanja poslovnih potreba i ciljeva kompanije od strane ovih funkcija, što za rezultat može imati delovanje ovih funkcija na način da aktivno učestvuju u izboru preferirane opcije. Sa druge strane, povratna reakcija menadžmenta na ovakvu ulogu pravne i funkcije usklađenosti svakako bi trebalo da doprinese daljem razvoju međusobnog poverenja i saradnje.
Na kraju, postavlja se pitanje da li bi, i kako, angažovanje spoljnih konsultanata moglo doprineti ostvarivanju sinergijskog delovanja ovih funkcija? Pored uobičajenih koristi koje za korisnike usluga konsultanata nastaju kao što su unapređenje interne baze znanja i iskustva i upravljanje rizicima, angažovanje spoljnih konsultanata može doprineti uspostavljanju balansa između različitih zainteresovanih strana u kompaniji. Naime, kao što je već napomenuto, ostvarivanje sinergijskog delovanja između različitih funkcija u kompaniji podložno je delovanju različitih faktora (korporativna kultura, lične karakteristike rukovodilaca, veličine i strukture različitih timova, priroda poslovne delatnosti kompanije itd.) koji se mogu objektivizovati korišćenjem usluga konsultanata. Drugim rečima, interne funkcije u okviru kompanije mogu objektivno proveriti i sledstveno tome korigovati svoje stavove po aktuelnim pitanjima, ili ih potvrditi, i u tom procesu dodatno unaprediti način postupanja u situacijama „sukoba mišljenja“, kao i dodatno osnažiti svoje komunikacione kanale.
